Velike krize imaju velike posledice – najčešće, one nepredviđene. Velika depresija 1929. godine je podstakla izolacionizam, nacionalizam, fašizam i, konačno, Drugi svetski rat; ali je isto tako dovela do uspona Sjedinjenih Država kao svetske supersile i, konačno, do dekolonizacije širokih prostora Afrike i Azije. Promenila je sliku sveta. Napadi 11. septembra 2001. godine doveli su do američkih intervencija u Avganistanu i Iraku, uspona Irana kao regionalne sile i stvorili nove forme islamskog radikalizma. Finansijska kriza 2008. godine porodila je populizam koji ova generacija ne pamti, oduvala mnoge lidere širom zemaljske kugle i završila u metastazama kao što su Bregzit i Donald Tramp.

Već smo videli da su neke države bile uspešnije od drugih u borbi sa koronom; ovi trendovi će se, vrlo verovatno, nastaviti. Zanimljivo je, međutim, da stepen ove uspešnosti, po pravilu, nije bio u direktnoj korelaciji ni sa veličinom pojedine države, ni sa njenim materijalnim bogatstvom, a ni sa tipom političkog režima. Zemlje koje su se uspešno suprotstavile pandemiji bile su i velike (kao Nemačka) i male (kao Novi Zeland); bile su i bogate (Nemačka) i siromašne (Grčka); i demokratske (Kanada) i autoritarne (Vijetnam).

Presudni faktori u ovom ratu sa virusom, koji su u konačnici opredelili pobednike i poražene očigledno su transcendirali naše tradicionalne geopolitičke i ideološke kriterijume i stereoptipe. Neki drugi činioci – državni kapacitet, nivo društvenog poverenja i kvalitet vođstva – bili su mnogo značajniji. Zemlje sa sva tri činioca – kompetentnim državnim aparatom, vladom u koju građani imaju poverenje i slušaju je, i sposobnim rukovodstvom – u dosadašnjem toku pandemije pokazale su impresivne rezultate, značajno ograničavajući obim štete koju su pretrpele. Koje kvalitete deli svih šest navedenih pobednika? Prvo: imaju lidere koji su na krizu odgovorili blagovremeno i pošteno; drugo, poštovale su naučna znanja i stručne procene; treće, pažljivo su vodile računa da ne politizuju ovu zdravstvenu krizu.

Za razliku od njih, zemlje sa disfunkcionalnom državnom arhitekturom, podeljenim i polarizovanim društvima i neposobnim rukovodiocima prošle su jako loše, ostavljajući svoje građane i privredu na milost i nemilost nevoljama pandemije. Kao, na primer, Brazil, Velika Britanija ili SAD.

Što više učimo o korona virusu, sve više nam izgleda da smo se ovog puta suočili sa globalnom zdravstvenom krizom koja će trajati jako dugo, i koju ćemo na kraju meriti godinama a ne mesecima. Iako je virus manje smrtonosan nego što smo se na početku plašili, on je vrlo zarazan i često se prenosi na asimptomatske načine. Ebola je, na primer, bila visoko smrtonosna, ali je bilo jako teško zaraziti se njom: žrtve su umirale brzo, pre nego što bi neko drugi bio u prilici da se od njih zarazi. Činjenica da korona virus ima tok upravo suprotan od ebole znači da je ljudi neće uzimati onoliko ozbiljno koliko bi trebalo, te da će se – kao posledica toga – ona nastaviti da širi slobodno po raznim kontinentima, prouzrokujući, u konačnici, mnogo veći broj smrtnih slučajeva.

Drugim rečima: neće postojati trenutak u kojem će neka zemlja biti u mogućnosti da zaista “proglasi pobedu” nad pandemijom; umesto toga, društva, ekonomije i naši životi otvaraće se polako i oprezno, a napredak će biti prekidan naknadnim talasima infekcija. Ako bismo krivu oporavka pokušali da predstavimo vizuelno, u obliku nekog latiničnog slova, to svakako neće biti slovo U, koje smo na početku priželjivali, već pre slovo L ili, čak, serija slova W. Povratak svetske ekonomije u stanje pre pandemije neće se desiti u dogledno vreme.

U ekonomskom smislu, produžena kriza značiće i više poslovnih neuspeha i ti neuspesi će se dešavati u raznim delovima sveta i u raznim privrednim sektorima: maloprodajni lanci, šoping molovi, hoteli, vazduhoplovne kompanije. Tržišna koncentracija, koja je već decenijama prisutna u većini razvijenih ekonomija, ovim će biti dodatno podstaknuta; samo velike kompanije, sa dubokim džepovima, moći će da opstanu u oluji; tehnološki džinovi biće najveći dobitnici od svih, jer će svet digitalnih interakcija dobiti na značaju pod pritiskom imperativa socijalne distance.

***

Društvene posledice pandemije biće, međutim, još značajnije. Ljudi mogu biti motivisani da dobrovoljno prihvate ograničenja u kretanju, lišavanja od svog uobičajenog komfora, odstupanja od navika svakodnevice, pa čak i da učine herojska dela – ali sve to, baš kao u pravom ratu, može trajati samo neko vreme. Visoki moral nikada ne može trajati neograničeno. Produžena pandemija, kombinovana sa povećanom nezaposlenošću i stalnom recesijom, uz dosad nezabeležene nivoe javnog duga neizbežno će stvarati nove socijalne tenzije koje će onda narastati, sve do eksplozija: na raznim tačkama, u raznim trenucima i raznim povodima.

Globalna distribucija moći će, verovatno, nastaviti da se pomera prema istoku: istočna Azija je, pred čitavim svetom, ovog proleća demonstrirala ne samo svoju izdržljivost nego i nove vidove tehnološke – i tehnokratske – supremacije. Bez obzira što je pandemija potekla iz Kine – i što je, prema dosad raspoloživim podacima, vrlo verovatno da ju je zvanični Peking, u početnoj fazi, zataškavao – Kina će, bar u relativnim pokazateljima, kratkoročno imati koristi od nje. Naime, i druge vlade – a među njima i mnoge demokratske vlade – su takođe u početnim fazama funkcionisale vrlo slabo i takođe pokušavale da prikriju razmere katastrofe, ali su posledice njihovih grešaka, po njihove građane, bile mnogo smrtonosnije. U konačnici, Peking je bio sposoban da posle početnog nesnalaženja povrati kontrolu nad situacijom relativno brzo, i odmah se suoči sa narednim izazovom: obnovom i oporavkom svoje privrede, brzim i održivim tempom.

Nasuprot Kini, SAD su svoj odgovor na pandemiju osmislile loše, potom su ušle u period unutrašnje političke nestabilnosti, dubokih političkih i rasnih sukoba, i njihov međunarodni prestiž je, kao posledica svega toga, poslednjih meseci znatno opao. SAD, naravno, imaju ogroman državni kapacitet – jedan od najvećih na svetu – i u toku proteklih nekoliko decenija izgradile su zavidnu reputaciju u borbi sa drugim epidemiološkim krizama. Međutim, trenutno stanje u kojem se američko društvo nalazi – visoke unutrašnje polarizacije – i nesposobni lider onemogućili su državu da efikasno funkcioniše i iskoristi se potencijale. Tramp je uporno podsticao podele umesto da promoviše jedinstvo, politizirao je distribuciju medicinske pomoći, pokušavao da odgovornost za nepopularne odluke prebaci na guvernere pojedinih država, dok je istovremeno ohrabrivao na proteste protiv njih i napadao međunarodne institucije umesto da i njih integriše u jedinstveni front. Pošto je svet, razume se, takođe gledao televiziju, bio je zapanjen, dok je Kina vrlo lako mogla da uporedi efikasnost svog i američkog odgovora.

U godinama koje su pred nama, pandemija, naravno, može da dovede do relativnog pada moći SAD, produžene erozije liberalnog međunarodnog poretka, i do obnove fašizma, na onim tačkama zemljine kugle (Brazil) gde je on i pre korone već pokazivao znake jačanja. Međutim, taj scenario nije neizbežan: pandemija može da označi i početak renesanse liberalne demokratije, sistema koji je u istoriji već nekoliko puta iznenadio večite skeptike, pokazujući, svaki put, značajne unutrašnje kapacitete za otpor i obnovu.

Pitate se koja će od ove dve vizije preovladati? Kratkoročno, elementi i jedne i druge će se pojavljivati uporedo, na različitim tačkama sveta. Dugoročno, ako se sadašnji trendovi ne promene dramatično, generalne prognoze nisu preterano ružičaste.

***

Razne pesimističke ishode je lako zamisliti: nacionalizam, izolacionizam, ksenofobija i razni drugi oblici napada na liberalni svetski poredak pojačavaju se već celu deceniju i daleko je od toga da će pandemija kreirati taj trend; izvesno je, međutim, da će ga ona pojačati. Neke vlade u svetu (Mađarska, Filipini) zloupotrebile su zdravstvenu krizu da sebi pribave nova, vanredna i veća ovlašćenja, udaljavajući se tako još više od demokratskih standarda. Sličan trend uočavamo i u drugim zemljama sveta: Kini, Salvadoru i Ugandi, na primer. Barijere slobodnom kretanju ljudi uspostavljene su preko noći, a ukidaju se sporo i postepeno – čak i u samom srcu Evrope.

Umesto da međusobno sarađuju u zajedničkom interesu, države-nacije se okreću ka samima sebi, preganjajući se i međusobno optužujući zbog često trivijalnih stvari, prebacujući krivicu na druge zbog sopstvenih propusta, sve to zarad jednog jeftinog tvita kojim prikupljaju glasove primitivnih, neobrazovanih i uplašenih.

Uspon nacionalizma će, svakako, povećati šanse za razne međunarodne konflikte: kako za neke stare, obnovljene, tako i neke za potpuno nove. Jednu populistički lideri će ove beskrajne svađe sa strancima videti kao korisne instrumente za skretanje pažnje sa domaćih političkih teškoća i izbegavanje odgovornosti za sopstvene greške u vreme pandemije. Drugi će, opet, pokušati da iskoriste slabosti svojih međunarodnih protivnika i njihovu zauzetost borbom protiv korone, da bi destabilizovali svoje omiljene mete ili ih stavili pred fait accompli, stvaranjem različitih novih realnosti na terenu. Ipak, imajući u vidu stabilizujući uticaj nuklearnog oružja koje i danas – kao i u vreme Hladnog rata – predstavlja snažan faktor odvraćanja od svetskih ratova, kao i činjenicu da su, praktično, svi krupni međunarodni igrači suočeni sa ozbiljnim izazovima, nije preterano verovatno da bi spirala konflikta u periodu post-korone mogla da poprimi šire međunarodne dimenzije; ona će se, verovatno, i dalje iscrpljivati u beskrajnom nizu različitih unutrašnjih kriza.

Siromašne zemlje, sa prenaseljenim gradovima i slabim zdravstvenim sistemima biće, naravno, najteže pogođene. Ne samo propisne mere socijalne distance, nego čak i osnovnu ličnu higijenu – pranje ruku – jako je teško održavati u zemljama u kojima veliki delovi stanovništva nemaju redovan pristup čistoj vodi. Vlade tih zemalja, vrlo često, samo dodatno pogoršavaju stvari, podsticanjem tenzija između različitih zajednica, podrivanjem društvene kohezije ili, naprosto, običnom nesposobnošću. Tako je, recimo, Indija nepotrebno povećala ukupnu ranjivost stanovništva, proglašavajući odjednom karantin na teritoriji cele zemlje, ne razmišljajući pri tome o posledicama koje će to imati po desetine miliona radnika koji svakog dana putuju, u praktično svaki veći grad. Mnogi od njih su otišli u svoja sela, šireći tako zarazu i po dubini zemlje; kada je vlada izmenila svoju odluku i otpočela sa ograničenim kretanjem, veliki broj ovih ljudi našao se zarobljen u gradovima, bez posla, stana ili zdravstvene nege.

Migracije, prouzrokovane klimatskim promenama, nedostatkom vode, eksplozijom kriminala, terorizma i verskog fudamentalizma i hroničnim nedostatkom posla bile su, već dosta dugo, spora ali stalna kriza koja je potmulo tutnjala po globalnom Jugu. Pandemija će zaokružiti i ubrzati njene posledice, dovodeći milione ljude na globalni Sever, gde će završiti na – doslovno – ničijoj zemlji između dva sveta, još dalje od granice održivosti. Pandemija je, isto tako, srušila nade stotina miliona ljudi u siromašnim zemljama koji su se, u poslednje dve decenije, uzdali u perspektive kakvog-takvog ekonomskog razvoja.

Narodno nezadovoljstvo će rasti, a srušene nade i izneverena očekivanja su u konačnici klasičan recept svih revolucija. Očajnici će spas tražiti u bekstvu, demagoške vođe koristiti priliku da preuzmu vlast, korumpirani političari da ukradu koliko mogu, i mnogo svetskih vlada će završiti u kolapsu, više ili manje krvavom. Pokušaj novog talasa migracija, sa globalnog Juga na Sever, biće dočekan sa još manje simpatija i sa još većim otporom razvijenih društava – sada, kada će biti tako zgodno i malograđanski ubedljivo da se migranti optuže za širenje zaraze i haosa.

Konačno, pojava tzv. crnih labudova – po definiciji nepredvidivih – sve je verovatnija što više širimo vremenski horizont predviđanja: sve prošle pandemije su pothranjivale razne apokaliptične vizije, kultove i nove religije, koje su se rađale na ekstremnim strahovima ljudi, stvorenim produženim teškoćama. Fašizam, zapravo, i jeste jedan od takvih crnih labudova – kopile rođeno u divljem braku svetske klanice 1918. i ekonomske krize 1929. godine; razne teorije zavere, ekstremističke i fundamentalističke sekte na Bliskom istoku, procvetale su početkom dvadeset prvog veka, na tlu koje je već bilo dobro pothranjeno decenijama osećanja frustracija i nemoći običnog čoveka. Danas, kada se slična osećanja šire već i kroz bogate zemlje Evrope, uz nesebičnu pomoć Interneta i društvenih mreža koji su uništili kritičku javnost i poverenje u nju, dodatne ekonomske i psihološke nevolje, stvorene pandemijom, izvesno će populističkim demagozima pružiti novi, dodatni i raznovrsni, materijal za eksploataciju.

***

Ipak, kao što Velika depresija nije proizvela samo fašizam nego je, sa druge strane, ojačala liberalnu demokratiju, tako i pandemija korona virusa može imati i neke pozitivne posledice. Zaista, nije se retko u našoj istoriji dešavalo da neki veliki eksterni bude nužan, kako bi razbio stare, sklerotične političke sisteme, izbio ih iz njihovih uhodanih staza, a ljude oslobodio starih zabluda – i tako stvorio uslove za dugo zakasnelu strukturalnu reformu.

Tako, na primer, Crna smrt – pandemija kuge u Evropi sredinom četrnaestog veka – nije donela svetu samo pedeset miliona mrtvih, progone Jevreja procvat sujeverja i razne morbidne kultove, nego je postavila i temelje za Gutenbergovu presu, Kolumbove jedrenjake, Luterovu reformaciju, Keplerovu nebesku mehaniku i Volterove revolucije, za početke manufakturne proizvodnje, za Erazma, Dekarta, Kopernika, Galileja i Rusoa – za ulazak čovečanstva u rano moderno doba.

Taj isti obrazac će se, makar na nekim mestima na Zemlji, verovatno ponoviti i posle korone. Praktične realnosti suočavanja sa pandemijom favorizuju profesionalizam i stručnost; u toj optici, demagogija i nesposobnost se lako prepoznaju. Ovo bi trebalo da, u konačnici, stvori efekat pozitivne selekcije, nagrađujući političare i vlade koji rade dobro i kažnjavajući one druge. Brazilski predsednik Bolsonaro, na primer, koji je u poslednjim godinama sistematski uništavao institucije svoje zemlje, pokušao je da krizu reši jeftinim blefovima; sada, predsedava najvećom katastrofom u istoriji Brazila; sutra će, možda, odgovarati za genocid. Sa druge strane, ruski predsednik Putin je najpre pokušao da smanji značaj pandemije, potom je tvrdio da je Rusija zadržala pandemiju pod kontrolom, da bi i po treći put promenio ton svojih poruka kako se virus i dalje širi njegovom zemljom; ipak, u Rusiji je bar stopa smrtnosti, i dalje, na samom dnu svetske lestvice.

Pandemija je, dakle, bila jedan veliki reflektor – i istovremeno mikroskop – koji je obasjao celu Zemljinu kuglu, i približio optici posmatrača najsitnije detalje na njoj: svetlo je razotkrilo ljude i institucije, nacionalne vođe i međunarodne organizacije, otkrivajući svaku njihovu slabost, strah, neozbiljnost, nesposobnost i neprilagođenost. Jaz između bogatih i siromašnih – i pojedinaca i društava – produbljen je ovom krizom i dalje će se produbljavati, zbog produžene ekonomske stagnacije.

Ali, zajedno sa problemima, kriza je ukazala i na sposobnosti vlada da pronađe rešenja i da u tom postupku mobiliše kolektivne resurse i energiju društva. Dugotrajni osećaj da smo “sami zajedno” može da pojača društvenu solidarnost i podstakne osećanja velikodušnosti i zaštite onih najslabijih, baš kao što su i zajedničke patnje u Prvom svetskom ratu i Velikoj depresiji, u mnogim zemljama, podstakle stvaranje i jačanje kasnijih država blagostanja.

Ako se isti ovaj model ponovi i sada, u dvadeset prvom veku, jedna od posledica moglo bi da bude napuštanje bar onih najekstremnijih, i najsurovijih, oblika neoliberalizma, ideologije slobodnog tržišta koju su stvorili Milton Fridman i Džordž Stigler, i koja je poslužila kao intelektualno opravdanje politika 1980-tih, Ronalda Regana i Margaret Tačer; u tim politikama, velike, glomazne i ambiciozne državne administracije smatrane su preprekama ekonomskog rasta i društvenog progresa. U to vreme, naravno, postojali su sasvim logični razlozi da se smanji mnoštvo oblika državne svojine, kontrole i administrativne regulacije. Međutim, kako je vreme prolazilo, ovi logični i racionalni razlozi negde su se izgubili; zamenjeni su nečim što je postalo cilj samo sebi, a ne sredstvo za ostvarenje drugih ciljeva: svojevrsna libertarijanska religija, nova vrsta kulta, othranjena na apriornoj mržnji prema svakoj vrsti državne akcije, jevanđelje cele jedne generacije konzervativnih intelektualaca, naročito u Sjedinjenim Državama.

Imajući u vidu značaj jake državne akcije da se, u prvom naletu, slomi kičma pandemiji, biće teško ponoviti Reganove reči sa inauguralne adrese 1980. godine: “vlada nije rešenje problema; vlada je problem”. Niti će biti ubedljiva tvrdnja da kombinacija privatnog sektora i filantropske akcije može da zameni kompetentnu državu u vanrednim stanjima. Pogledajmo samo hladne brojeve: u aprilu 2020. godine, jedan od glavnih akcionara Tvitera, Džek Dorsi, najavio je da će priložiti jednu milijardu dolara u dobrotvorni fond za otklanjanje posledica pandemije korona virusa; nesporno, reč je o najvećem iznosu takve vrste koji je ikada neki privatni biznis izdvojio. Ali, otprilike u isto to vreme, američki Kongres je doneo rezoluciju kojom je izdvojio dve hiljade i tri stotine milijardi dolara za finansijsku podršku američkoj privredi i građanima.

Mi o samom konceptu državne intervencije možemo imati legitimno različita teorijska i filozofska gledišta, isto kao što i za one koji obavljaju najviše državne funkcije u raznim zemljama možemo legitimno smatrati da su nesposobni, korumpirani, ili čak mentalno poremećeni; češće nego ne, bićemo u pravu; možemo isto tako gunđati zbog raznih administrativnih mera kojima se ograničavaju naše slobode u vanrednim stanjima; možemo da uživamo čitajući – na raznim marginama interneta – najrazličitije teorije opskurnih privatnih istraživača, originalnih lekara i neshvaćenih genija.

Ali, svako od nas – u Kini, Italiji, Srbiji, Iranu i Americi podjednako – ako bi imao tu nesreću da se zarazi korona virusom, ne bi razmišljao ni sekunde: izabrao bi terapiju lekara iz državne bolnice, one najbolje koja bi mu, u gradu u kojem živi, bila na raspolaganju.

Ljudi ponekad jesu skloni da, u izboru između racionalnog i iracionalnog, pod uticajem različitih stereotipa, predrasuda i emocija, izaberu ovo drugo; ponekad je to samo koketiranje sa zabranjenim voćem, ponekad oblik protesta protiv autoriteta a ponekad stvar ekscentričnosti. Ali, ljudi biraju iracionalno kada se pitaju o sudbinama drugih; kada se pitaju o svojim sopstvenim sudbinama, biraju vrlo racionalno.

Da li bi ovo povećano poverenje u državu – koja nas je izlečila – moglo da se prelije i u druge sektore života? Da li bi njene intervencije mogle da, isto tako efikasno, pomognu i tamo?  Naravno, na ova pitanja ne postoji jednostavan odgovor: zavisi od države, zavisi i od sektora. Ali, blizu je pameti zaključak da će, na primer, nemačka javnost, videvši izuzetnu efikasnost nemačkih lekara u borbi protiv korone, isti onaj benefit sumnje, koji je sve vreme pandemije imala kada su lekari bili u pitanju, sada biti sklona da proširi, na primer, i na nemačke učitelje.

Konačno, kriza bi mogla da podstakne i obnovljenu međunarodnu saradnju. Dok su nacionalne vođe igrale svoje igrice prebacivanja odgovornosti, neki naučnici, istraživači i doktori širom sveta su produbljavali svoje mreže i ponovo učvršćivali svoje međusobne veze. Svaki put kada bi neki populista, na Istoku i na Zapadu podjednako, čuo da postoje neki ljudi izvan njegove kontrole, neke profesije koje rade svoj posao, neki instituti i fakulteti koji autonomno razmenjuju svoje informacije – on bi histerično povikao da se radi o dubokoj državi. U svetu u kojem je ona plitka država sve što možemo da vidimo ispred TV ekrana i na društvenim mrežama, srećom, postoji i ova druga, duboka država. I zaista, ako u nekom trenutku čak i dođe do sloma međunarodne saradnje i multilateralnih institucija, onda će era posle tog sloma neizbežno biti vreme ne samo obnovljene, nego i intenzivirane, globalne, multinacionalne, saradnje zarad zajedničkog interesa.

***

Videli smo da je pandemija bila globalni, socijalni i politički, stres-test. Zemlje sa sposobnim i legitimnim vladama su kroz taj test prošle relativno lako i moći će da sprovedu nužne promene koje će ih učiniti još jačim i otpornijim, olakšavajući tako njihovo suočavanje se budućim izazovima. Nasuprot njima, zemlje sa niskim kapacitetima i slabim vođstvom biće u problemima, predodređene za stagnaciju, osiromašenje i nestabilnost.

Da, ako bismo sada pogledali fresku epohe, zajedničku sliku celog sveta u kojem živimo, stekli bismo jedan sumoran utisak: ovih drugih zemalja je, već na prvi pogled, bilo mnogo više nego onih prvih.

Na žalost, stres-test je bio težak: tako težak da ga je samo malo zemalja prošlo sa relativno dobrim rezultatima. Da bi uspešno prebrodila one prve, najteže faze pandemije, svakoj zemlji nije bila potrebna samo efikasna administracija i dovoljni resursi, nego i visok nivo društvenog konsenzusa i kompetentne vođe koje će inspirisati poverenje. Sve ove uslove su, na primer, ispunile Južna Koreja – koja je upravljanje krizom delegirala sa političkog na nivo profesionalne zdravstvene birokratije, i Nemačka Angele Merkel. Mnogo češće su, međutim, bile zemlje čije su političke elite, namerno ili iz nesposobnosti, propustile jedan, dva ili čak tri od navedena četiri kriterijuma. I pošto će i ostatkom pandemije takođe biti teško upravljati, ovi – da ih tako nazovemo – “nacionalni trendovi” će se verovatno nastaviti, možda uz neke blage korekcije i popravljanje grešaka. To, grosso modo posmatrano, sliku jednog širokog, globalnog optimizma, čini ne preterano verovatnom.

Drugi razlog za globalni pesimizam je ozbiljniji: pozitivna scenarija, po pravilu, pretpostavljaju neku vrstu racionalnog javnog diskursa i socijalnog učenja, pre svega na greškama – tuđim, ali i sopstvenim. Ipak, veza između tehnokratske ekspertize i javnih politika je danas slabija nego što je to bila u prošlosti, kada su elite imale veću količinu društvene moći. Demokratizacija moći, omogućena digitalnom revolucijom, izjednačila je kognitivne hijerarhije sa drugim hijerarhijama, i političko odlučivanje se danas, na širokim prostorima Zemljine kugle, pretvorilo u takmičenje u agresivnom brbljanju: ko može da sastavi brži, uvredljiviji i skandalozniji tvit; ko ima više pristupa tabloidnom smeću; ko će u nekoj TV emisiji da izgovori više psovki.

Ovo teško može da bude idealno okruženje za konstruktivno, kolektivno samo-preispitivanje, i lako možemo da pretpostavimo da će neke države, nacije, politička društva, ostati u istorijskom smislu iracionalne, pa čak i samodestruktivne, duže nego što će ostati demografski, finansijski i razvojno, solventne.

Najveća globalna nepoznanica, pred početak leta korone, su, naravno, Sjedinjene Države. Svakako je jedinstvena nesreća ove velike zemlje da na svom čelu ima najkontroverznijeg – i istovremeno najnesposobnijeg – lidera u dva veka svoje istorije, baš u trenutku kada ju je pogodila pandemija korona virusa. Njegov model vladanja se, pod pritiskom krize, nije promenio: prosuđujući da njegovim ličnim političkim interesima najviše odgovaraju takozvana scenarija konfrontacije (a ne nacionalnog jedinstva), Donald Tramp je dodatno zloupotrebio zdravstvenu krizu da podstakne još dublje sukobe, izabere nove protivnike i produbi rascepe u društvu. Američki neuspeh u borbi sa korona virusom ima, naravno, više razloga, ali je najznačajniji od njih bio nacionalni vođa koji je bio nesposoban da vodi.

Ako bi Tramp u novembru ove godine dobio još jedan mandat na čelu SAD, šanse za povratak demokratije i ponovnu izgradnju liberalnog međunarodnog poretka bi značajno opale. Već samo održavanje izbora u uslovima pandemije predstavlja događaj bez presedana u američkoj političkoj istoriji i izvesno može da rezultira novim socijalnim konfliktima u kojima bi se osporavao njegov legitimitet. Međutim, čak i u suprotnom slučaju – ako bi demokrate uspele da u novembarskoj utakmici dobiju i Belu kuću i oba doma Kongresa – one bi nasledile razorenu, podeljenu i na globalnom nivou ismejanu Ameriku; zemlju na kolenima. Zahtevi za hitnom akcijom ispostavljali bi se u situaciji vrtoglavog rasta javnog duga, cvetanja ekstremnih desničarskih, rasističkih i neonacističkih organizacija, atmosfere socijalnih i rasnih sukoba, nacionalnih i transnacionalnih institucija oslabljenih godinama zloupotreba, i ozbiljno poljuljanog međunarodnog prestiža. Koliko je uopšte moguće obnoviti Ameriku, i koliko dugo vremena će za to biti potrebno, zaslužuje, naravno, posebnu analizu koja je izvan ovog teksta.

Sa onom najhitnijom, i verovatno najtragičnijom, fazom pandemije iza nas, svet se polako kreće u, dugo i depresivno, tapkanje u mestu. Polako, izaći ćemo i iz te faze: neki delovi sveta će to učiniti brže, neki sporije. Nasilni grčevi svetskog tkiva i njegovo cepanje su, na globalnom nivou, manje verovatni; uostalom, i demokratija i kapitalizam i Sjedinjene Države su se – u krajnjoj liniji – svi već pokazali sposobnim za transformaciju i adaptaciju, toliko puta ranije.

Ali, ovog puta će, po svemu sudeći, morati da pronađu nekog novog zeca iz šešira.