Posle serije dasaka za seckanje kao simbola čoveka u okviru izložbe Nenada Bračića, izložene su tabule rase Velimira Andrejevića. Mada su tu da bi se ispisivale kredom, ove table, poput školskih, ipak većinom nisu ni posle brisanja potpuno prazne. Na njima i centar i periferija kruga donose ili nula ili sto bodova onome ko ih pogodi.
Interaktivna umetnost je danas najčešće van okvira klasičnih medija. Tvoji prethodni radovi su uglavnom digitalni, u domenu grafičkog dizajna i digitalnih animacija. Kako je došlo do ove izložbe koja interaktivnost ostvaruje kroz medij kojim su se u školi igrale starije generacije?
Tako je. Interaktivnost omogućava da se ostvari bolja i neposrednija komunikacija između radova i posmatrača (aktera koji je pristupio vežbi). U ranijim radovima komunikacija je postojala u nekom drugačijem obliku. Publika je mogla da učestvuje, ali na ovaj način izlaganja kao autor lakše dolazim do (odgovora), uzorka koji posmatrač ostavlja svojim učešćem u izložbi (trag krede, poruka, pokušaj odgovora na zadatak). Školsku tablu kao medij možemo povezati sa nečim kolektivno nesvesnim i na taj način se učesnici nalaze u poznatom okruženju što upravo može da doprinese neposrednosti čina.
Tvoj „deo“ izložbe Školski rad je dizajnerski – printovi na tablama, poput školskih. Posetioci su oni kojima su ostavljene na raspolaganju krede i koji unose momenat crteža ili teksta u izložbu. Kako očekuješ da table izgledaju nakon što se posetioci uključe?
Namera je bila da se sadržaj koji je unapred predstavljen na pojedinim tablama u vidu crteža ne nameće određenom stilizacijom – on je jednostavan, univerzalan, blizak onom koji možemo da očekujemo na školskoj tabli. Na taj način su otklonjene smetnje u sagledavanju zadatka. (Ne) očekujem odgovor na zadatak, sudeći po tome da tačan odgovor ne postoji, rezultat će verovatno biti skup različitih mišljenja i doživljaja.
Table nisu u potpunosti prazne, zadao si na svakoj pravila neke igre – loto, košarka, zaokruživanje odgovora – pravila koja vode rezultatima bez unapred određenih odgovor na njih. Koliko je momenat sreće bitan za tumačenje ove serije radova?
Momenat sreće je presudan, bar u velikoj većini. Table bi trebalo da podstaknu pitanja, kakav je naš odnos prema sreći (taličnosti), i šta je to što nas može činiti srećnima (zadovoljnima).
U čemu postajemo efikasniji uvežbavajući zadatke sa tvojih školskih tabli?
Interakcija na koju table upućuju zapravo je sama po sebi apsurdna tako da je upravo to i zadatak. Uvežbavanje se ogleda u tome kako reagujemo u nepoznatim situacijama i koliko smo spremni da po svaku cenu tražimo i dajemo odgovore na postavljena pitanja ili se upuštamo u rešavanje određenog problema – kako učestvujemo u apsurdu?
Da li si hteo da predstaviš traumu ili želju time što se sve što publika iscrta/ispiše po tablama briše (da bi novi posetioci imali slobodu da isto rade)?
Pisanje / brisanje je sasvim prirodan postupak prilikom učenja uvežbavanjem tako da je ta pojava negde i adekvatan oblik učestvovanja publike u radu. Beleženjem (fotografisanjem) učešća posetilaca, izložba biva proširena dokumentacijom koja se odlikuje raznovrsnošću kako u idejnom, tako i u likovnom aspektu rada.
Iznad izloga galerije Šok zadruge je postavljena košarkaška tabla. Niko nije uspeo da je dohvati da napiše nešto na njoj, ali je raspoloživim kredama neko krenuo da je gađa i tako cilja zadati okvir koji garantuje koš ako se pogodi. Ona se lepo uklapa i sa logom Šok zadruge – pingvinima koji piške stojeći, kao muškarci. Da li je taj rad site specific – nastao baš da se tu okači?
Neke paralele bi se u idejama svakako mogle povući, ali svakako to nije bila namera. Otvoren prostor oko samog ulaza u galeriju i visina na kojoj je rad izložen doprinosi utisku prostora u kakvom bi tablu takve vrste mogli da očekujemo. Isto tako ona je na udarnoj poziciji – van galerije – tako da se delovanje prenosi i na posmatrače koji se tu zadese, bez namere da posete izložbu.
Koliko stižeš da se baviš umetnošću pored dizajna?
Pokušavam da spajam i upoređujem iskustva. Zanimaju me fenomeni koji se nalaze u obe sfere vizuelnog i tematskog, a imaju veze sa komunikacijom. Oblasti se razlikuju, ali često elementi koji su svojstveni za oba vida delovanja budu mi zadatak u koji se rado upustim.
Kakva će biti tvoja naredna izložba? Da li će isto biti interaktivna?
To je teško reći. Momenat interaktivnosti je svakako neiscrpan izvor, a uzorci koje publika ostavlja svojim prisustvom i učešćem su uvek različiti i zanimljivi za analizu. Nastojim da ovu seriju proširim.
Razgovor vodila Sonja Jankov
Šok zadruga 