Аутор: Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ
Извор: Реци не ЕУ 15.3.2015.

Приступање Србије Европској унији са политичког аспекта

Ни када је у питању политички аспект приступања, грађани Републике Србије нису довољно информисани о Европској унији.

Недостатак информација, тачније недовољан рад на активном информисању грађана о Европској унији, је разлог зашто грађани немају објективну представу о њој.

Да видимо шта о Европским интеграцијама кажe Вацлав Клауc.

“За разлику од намера Хабзбурговаца, Наполеона, Хитлера или Стаљина, ради се сада о првом покушају уједињења нашег континента мирним средствима, и то путем споразума између главних моћних играча. Због тога овај покушај испада у суштини невинији. ”

Наведимо један пример ради описа недовољне информисаности. Наиме, Европску унију грађани поистовећују са Шенгенским споразумом. Споразум о слободном кретању лица није искључиво ограничен на земље Европске уније. Три државе које нису чланице ЕУ, Норвешка, Исланд и Швајцарска, су се одлучиле да приступе Шенгену. На другој страни постоје земље ЕУ које нису део Шенгенског спразума, као на пример Велика Британија и Ирска. Оне имају међу собом сличан споразум (назван Comon Travel Area), у који спадају и следеће три мале острвске државе које нису у ЕУ – Острво Ман у Ирском мору и Норманска oстрва Jersey и Guernsey.

Да бисмо ово боље разумели, навешћемо пример Републике Чешке. Република Чешка је постала чланица Европске уније 2004. године али је Шенгенском споразуму, заједно са других 8 земаља, приступила 21.12.2007. године.

Дакле Шенгенски споразум и Европска унија нису исто али ЕУ и приступање земаља Шенгенском споразуму користи у пропагандне сврхе, као на пример када су у четвртак 20. децембра 2007. године словачки премијер Роберт Фицо и аустријски канцелар Алфред Гузенбауер на граничном прелазу Петржалка – Берг свечано пресекли рампу. На фотографији и телевизијским снимцима се иза њих, док секу рампу, види се застава Европске уније са пригодним текстом за ову прилику. Премијер Фицо је том приликом изјавио: „Постајемо стварни грађани Уније.“

Ове речи лепо звуче, међутим у стварности је другачије.

Иако се на границама између земаља чланица Шенгенског споразума не врши контрола лица и робе од стране полиције и царине, осим ако није реч о авионском саобраћају, врши се у унутрашњости.

Погледајмо како то изгледа у пракси, на примеру Ренате Фридрих (Renata Friedrichová) из града Хеб (Cheb ) у Чешкој која је свој случај испричала за Блеск (Blesk).

„Враћала сам се из Италије преко Немачке. Неколико километара испред бивше хебске границе су ме заблокирала два цивилна аута. У страху и уплашена зауставила сам на ивици шуме. Колима је пришао цивил који је показао документа припадника немачке граничне полиције. Присилио ме је да ставим руке на волан, морала сам да му дам ташницу а затим је рекао: „Тишина!“. Три четврт сата су ме Немци гушили, милиметар по милиметар прегледали мој ауто.“ (линк)

Да није реч о изолованом случају потврђује и изјава бившег чешког премијера Мирека Тополанка од 2. марта 2010: „Сматрам поступак немачке владе и немачке полиције, било да је покрајинска или централна, за кршење Шенгенског споразума без преседана. Мислим да се у овом случају ради о шиканирању.“ (линк)

Петер Мах у својој књизи каже:

„Многи су мислили да нам по уласку у ЕУ неће требати цариници. Царинска служба је данас јача него икад раније, има више од седам хиљада запослених, и уместо да оперише само на границама, контролише возила трговаца било где у републици.“

Европска унију данас чини двадесет осам европских држава. Унија своје корене води од Европске економске заједнице основане Римским уговором 1957. од стране шест европских држава. Вацлав Клаус у својој књизи у вези овога каже:

„Један од ових ‘отаца оснивача’ Жан Моне (Jean Monnet) изговорио је 30 априла 1952. у УН речи за памћење: ‘Људи у Европи морају да буду вођени ка наддржави, без тога да знају шта се са њима дешава.’ Ове Монеове ‘искрене’ речи не би требало да буду заборављене.“

Од тада се Европска заједница проширила придруживањем нових држава чланица и стекла већа овлашћења. Клаус даље каже:

„Друга очигледна фаза европских интеграција је било изостављање слова Е из назива, дакле промена из ЕЕЗ у ЕЗ, Европска заједница али и са амбицијом да се јасно назначи да ће се у европским интеграцијама радити и о другоме осим економских ствари.“

Европска заједница – ЕЗ је од самог почетка кризе заједно са САД и НАТО учествовала у процесу разградње СФР Југославије, водећи против Југославије, а тачније Србије, рат у три равни – дипломатској (признавање сецесионистичких република), економској (испод режима санкција изузете су све републике изузев Србије) и коначно у војној равни, бомбардовањем РСК, Републике Српске и Србије и Црне Горе.

Хрватска и Словенија су признате од страна чланица Европске заједнице (Европске уније) 15. јануара 1992. године, Босна и Херцеговина 6. априла, а на састанку председника држава и влада Европске заједнице 27. јуна 1992. године у Лисабону, одлучено је да ће Македонија бити призната када промени име. Примљена је у чланство УН 8. априла 1993. године, под називом Бивша Југословенска Република Македонија.

Сецесионистичке републике су признате путем индивидуалних аката појединих држава, на основу директива које је усвојила Европска заједница.

„У свим нотама о признању, чланице ЕЗ прибегле су једној, за правнике, непојмљивој формули преузетој од арбитражне комисије; нове државе признате су у `међународно признатим границама`. Никада ни у једном међународном акту нису нису административне границе унутар Југославије обележене, а понајмање признате као међународне. Не постоји чак ни унутрашњи правни акт који прецизира те границе“, пише Смиља Аврамов у својој књизи Постхеројски рат Запада против Југославије.

Назив Европска заједница је Уговором о Европској унији познатим под именом Мастрихтски уговор 1992. године замењен називом Европска унија.

Клаус даље каже:

„Мастрихтским уговором европски институционални развој се нажалост није завршио. Еврократе су исправно осећале да цео процес још ни издалека није завршен, и по истеку једне деценије су се усудили на даљи радикални пројекат“.

Тај пројекат је Европски Устав или Уговор о Уставу за Европу. Он по Клаусу доноси следеће:

1) Европска унија ће постати држава и имаће све основне црте државе. Имаће свој Устав, своје грађане, своју територију, своју спољну границу, своју валуту, свог председника, свог министра спољних послова итд. Имаће сопствену заставу, химну и државни празник. (Неке од ових ствари већ данас постоје, али неке друге су овим документом по први пут установљене или изразито ојачаване.)

2) Данашње чланске државе ће се у овој новонасталој држави, додуше, и надаље звати као и до сада, али у стварности појединачне чланске државе ће са својим овлашћењима бити само региони или провинције. Председник републике ће и надаље од стране европских службеника бити ословљаван са “господине председниче”, али ће “европске директиве” бити спровођене без обзира на било какве домаће државне органе.

3) Устав државе Европска унија ће бити надређен Уставима појединачних чланских држава. И читав правни поредак уније ће бити надређен правном поретку чланских држава.

4) Сам термин “Уставни уговор” је непрецизан и само привремен. Овај документ ће бити споразум између суверених држава само до тада, док не буде у чланским државама – као уговор – ратификован. Онда ће овај документ постати стварни Устав.

5) Ослабљује се – у данашњој, дакле старој ЕУ, до сада доминантан концепт “дељења суверенитета” а уместо тога настаје нови суверенитет, целоевропски. У новој ЕУ ће чланске државе дефинитивно изгубити своје искључиво право да стварају своје сопствене законе.

6) Грађани појединачних чланских држава ће постати грађани државе Европска унија, са правима и дужностима директно према институцијама ове европске државе. Да се ради о држави је очигледно – могуће је бити грађанин само и једино државе, није могуће бити грађанин међународне организације.

7) Чланске државе ће моћи да спроводе само она овлашћења која им устав ЕУ остави, никако обрнуто, што је била првобитна идеја европских интеграција. Извођени (секундарни) правни акти ЕУ биће надређени изворним (примарним) правним актима чланских држава. Долази до извртања тога шта је примарно а шта секундарно.

8) ЕУ, а никако чланске државе, ће у својој искључивој правомоћи закључивати већину међународних уговора са другим државама. Чланске државе ће моћи са иностранством да потписују само такве уговоре, који “без остатка подржавају заједничку инострану и безбедносну политику уније”.

9) Уставним уговором се у процедурама гласања умањује тежина мањих чланских држава, дакле и Републике Чешке (насупрот садашњем стању, које произилази из уговора из Нице).

10) Унија може тзв. “додатком флексибилности” и тзв. “премошћавајућим додатком” сама себи да прошири поље своје надлежности. И оне области одлучивања, у којима чланским државама остане у будућности право вета, могу бити у сваком тренутку подведене под већинско гласање (довољно је да једногласно са тим буду сагласни председници или премијери земаља ЕУ, не морају о томе дакле да одлучују национални парламенти, о сагласности грађана да и не говоримо).

Клаус даље пише:

„Две земље су се усудиле да о овом Уставу распишу народни референдум и на изненађење свих еврократа ове две “старе”, земље оснивачи из почетне шесторке – Француска и Холандија – су европски Устав одбиле. Еврократе то међутим нису сматрале за значајан сигнал о ставовима јавности. Интерпретирали су то као неквалификованост, неприпремљеност и неразумевање обичних људи (de facto као њихово заказивање) и извели су из тога два закључка, која су за будућност веома упозоравајућа.

Први закључак је био, да више никада не сме да се одржи други референдум, јер погледи народа-гласача ствари безразложно компликују. Други закључак, проналазак правника око немачке канцеларке Ангеле Меркел, гласио је: да то људима не сме бити представљано у целовитој, релативно разумљивој, и зато неварљивој форми комплексног текста устава већ да се то мора урадити неразумљивим, нечитљивим (и за стручњака) изменама уговора, где се у претходне текстове уговора само уносе уметци или се неке реченице или делови реченица изостављају.

Са изузетком формалних ствари – химне, заставе и сличних делова данас уобичајено коришћеног ЕУ колорита – био је европски Устав преписан у Лисабонски уговор. Референдум о њему се одржавао само још у једној земљи ЕУ, у Ирској, и на изненађење свих тамо, и овај нови, намерно “неразумљиви” уговор су бирачи одбили. Моја посета Ирској и понашање ирских еврократских политичара и новинара према мени сигурно нису заборављени. Јасно ми је било од стране политичког и медијског естаблишмента назначено, да критика Лисабонског устава – одбијеног од бирача – у Ирској није дозвољена. Све је то уствари далеко тужније него што изгледа – Европска унија није онакав симбол демократије за какав се издаје. Фасцинирајућа је била мера личне мржње.”

Петер Мах о овоме пише:

„Поновљени Ирски референдум је сада био за ЕУ једина реална препрека за увођење Лисабонског уговора у живот. Због тога су се лидери ЕУ одлучили да пређу Рубикон – на резултат ирског референдума су одлучили да утичу кампањом финансираном од новца свих европских пореских обвезника. Европска унија је издвојила 1,8 милиона евра за кампању пред поновљеним референдумом и расписала јавни конкурс за њено вођење…

Ирска влада и водеће политичке странке су водили кампању у корист Лисабонског уговора, чија је централна тема била незапосленост а мото ‘Yes for jobs’ – илити ‘гласај за, сачуваћеш тиме радна места‘- као да Лисабонски уговор има неке везе са незапосленошћу.”

Подсетимо се овде, а везано за кампању Европске уније са циљем да утиче на исход референдума у Ирској, да је Европска унија током избора у Србији 2012. године, честитала победу Томиславу Николићу три сата пре затварања биралишта. Саопштење су потписали председник Европског савета Херман ван Ромпуј и председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо. У децембру 2004. године ЕУ прокламује принцип „двоструког колосека“ за Србију и Црну Гору, које ће одвојено преговарати о економским деловима ССП-а. Две године касније, 2006. г., након референдума који је одржан под контролом и условима Европске уније, Црна Гора се одвојила од Србије.

За ступање на снагу Лисабонског уговора је након поновљеног Ирског референдума и сагласности немачког Уставног суда недостајао још само потпис председника Клауса.

Дана 3. новембра 2009. Уставни суд Републике Чешке је донео мишљење са коначном важношћу о сагласности Лисабонског уговора са Уставним поретком Републике Чешке. Тек тада је председник Клаус потписао Уговор.

Само једна реченица из његовог писма Уставном суду је довољна је да грађани Републике Чешке буду поносни на свог председника. Наводим је због захтева за оцену уставности и законитости тзв. Бриселског споразума који је упућен Уставном суду Републике Србије:

Председник Клаус судијама Уставног суда пише:

„Треба припоменути и то, да Уставни суд не оцењује сагласност Устава Републике Чешке са Лисабонским уговором, већ обратно сагласност Лисабонског уговора са Уставом Републике Чешке.“

Када је у питању захтев за оцену уставности и законитости тзв. Бриселског споразума, поступа се очигледно управо супротно – оцењује се сагласност Устава Републике Србије са тзв. Бриселским споразумом. Зато и јесте најављено доношење новог Устава.

Пропаганда Европске уније повезује термин „демократија“ са Европском унијом тако да је Европска унија за лаике, неинформисане и неупућене постала синоним за демократију. Међутим, термин који треба користити када је реч о Европској унији и који политиколози и други користе јесте – постдемократија. Постдемократију карактерише следеће: избори који у свом резултату не репрезентују вољу народа, непоштовање грађанских права од стране државе или њених представника, неспособност да се води избалансирана или пропорционално избалансирана дебата о одређеним проблемима, јачање утицаја НВО на управљање политиком, недостатак дебате, свести и информисаности грађана о важним проблемима о којима имају право да изнесу своје мишљење и учешће великих медија у овом процесу који су често у власништву наднационалних корпорација. Као основна карактеристика постдемократије може се означити одузимање могућности грађанима да учествују у политици државе.

У том смислу, Петер Мах пише:

„Утицај бирача који бира посланике за Европски парламент на стварање европске регулативе је премали. Већину кључних одлука у стварности доносе водећи политичари највећих држава ЕУ на челу са Немачком и Француском и бирократе које нико није бирао у Европској комисији.

Мали значај избора за Европски парламент су интуитивно препознали и бирачи и излазност на изборе за Европски парламент опада на сваким наредним изборима.

’79. године илазност је износила 62%, ’89. – 58%, ’99. – 50%, 2009. године – 43% посто, а прошле, 2014. године на изборе за Европски парламент је у Словачкој изашло само 17% бирача. Међутим, не представља проблем само мали утицај бирача. Мах даље каже:

„Ниједан посланик Европског парламента нема право да предложи укидање неке важеће смернице или одлуке. Једина институција која има право да пред Европским парламентом даје предлог директива или одлука, или њиховог укидања, је Европска комисија.

Ко би само помислио да посланици у европском парламенту могу да остваре своју вољу макар једном за пет година, када бирају Европску комисију, греши. Како је одређено Лисабонским уговором“ чланови комисије се бирају на основу укупне компетенције и европејства.” Условом “европејства” је дакле заувек уставно утемељена водећа улога идеологије непрестаног јачања европских интеграција.”

Словачки посланик Љубош Блаха о споразуму између ЕУ и САД под називом Трансатлантско трговинско и инвестиционо партнерство који може имати озбиљне последице по ЕУ, односно земље чланице и грађане, не само у економском већ и у здравственом смислу каже:

„О ТТИП-у се на основу одлуке ЕУ преговара у тајности. Са искључењем јавности. Корпорације, фирме, бизнис, банке имају приступ. Грађани и њихови представници немају. Као представник словачког парламента немам право да знам шта је садржај преговора и какви су споразуми као резултат. „

Слично је и када је у питању утицај мањих земаља у Европском парламенту. Говорећи о предлогу Европског устава који је касније, уз незнатне измене усвојен под називом Лисабонски уговор, Мах каже:

„Предлог Европског устава мењао је постојећи систем важећих гласова. Европски устав је наиме требао да поништи систем гласања установљен Уговором из Нице на основу којега је Република Чешка требало да има 12 гласова од 345 (3,5%) и да га замени системом у којем би гласачка тежина одговарала величини популације. То би за десетомилионску Чешку Републику у Европској унији са 500 милиона становника значило пад на само 2% гласова.“

Када је реч о односима према посланицима из мањих земаља, Мах пишући о Конвенцији о Европском уставу, каже следеће: „према речима представника чешке владе, Јана Кохоута, биле су ‘мале земље од стране оних великих плашене и исмејаване као патуљци’, Представник Чешке Јан Захрадил је… Конвенцију демонстративно напустио.”

Петар ИСКЕНДЕРОВ за руски Фонд стратешке културе (27.02.2014.) пише:

„ЕУ намерава да направи правни оквир за жестоке ‘обрачуне’ у сопственим редовима – са оним државама чија политика из овог или оног разлога не задовољава Брисел. Другим речима – ради се о увођењу својеврсних свеобухватних санкција према одговарајућим државама, по линији ЕУ, укључујући и привремено замрзавање њиховог учешћа у политичком и економском животу организације.“

У прилог уласку Србије у Европску унију се наводи да би то довело и до смањења корупције, иако за ово нема доказа. Према извештају ОЛАФ-а, Европске агенције за борбу против преваре и корупције, како пише Дејан Мировић у својој књизи „Аргументи против Европске уније“, ЕУ је због корупције у 2007. изгубила 1,6 милијарди евра. Највеће злоупотребе су забележене управо у Белгији, где су смештене бројне институције ЕУ, а затим у Италији. Бугарска и Румунија, које су највише на удару Брисела због корупције, тек су на средини ове листе.

Највише случајева преваре у 2007. је забележено у Белгији – 59, затим у Италији – 51, у Грчкој – 29, Немачкој – 26, Великој Британији – 21, у Румунији – 20 отворених случајева корупције, у Бугарској – 15. Он наводи и велики број конкретних примера, али можете их прочитати и директно на страници Европске агенције за борбу против преваре и корупције. На пример, сумња се да је немачки Сименс имао посебан фонд за подмићивање у вредности од 200 милиона евра.

Европска комисија је 10. октобра 2012. године објавила документ под називом Студија изводљивости о ССП између ЕУ и Косова. Већ и само доношење ове Студије изводљивости је несумњив доказ да Европска унија третира Косово као независну државу, а анализа текста Студије изводљивости то само потврђује.

Вејн Мадсен (Wayne Madsen) за руски Фонд стратешке културе, од 15. фебруара 2015. године пише: „Након што је Косово отето трупама НАТО и махинацијама ЕУ, Србија се сада суочава са могућим губитком плодне подунавске покрајине Војводине, ако Брисел опет крене да мења границе.“
____________

Већи део овог разматрања изложен је на трибинама под насловом «ЕВРОПСКА УНИЈА -НАЈВЕЋА ПРЕВАРА 21. ВЕКА», које су 6. и 7. марта ове године одржане у Бајиној Башти и Ужицу у организацији Српског Покрета Двери и Покрета Реци не ЕУ. Садржај је подељен на 5 целина:

1) Превара
2) Приступање Србије Европској унији са аспекта система вредности
3) Приступање Европској Унији са економског аспекта
4) Приступање Србије Европској унији са политичког аспекта
5) Алтернатива и Закључак