x
Aksentijević medju nama
Tekst: Spomenka Hribar
Sa Milanom Aksentijevićem sam bila kolega kao delegat skupštine ( 1990. – 1992. ) on u odboru udruženog rada, ja u društveno poli-tičkom. Odbori su zasedali posebno, ali kada su bili prihvaćani zak-oni,ili u izuzetnim prilikama bilo je zasedanje odbora zajedničko i tada sam mogla slušati diskusije Milana Aksentijevića.
Sećam se da su mi Aksentijevićeve diskusije, od svih kolega najviše išlena živce. Samo se on bez izigravanja neveštog čoveka zauzimao da Slovenija ostane u Jugoslaviji, što znači da je bio u suprotnosti sa većinom u skupštini. Bio je protiv osamostaljenja Slovenije. Svoja stanovišta je iznosio kulturno, izvinuvši se što govori svojim maternjim jezikom, da bi se lakše izražavao. Zauzimao se za mirno rešavanje političkih i međunacionalnih sporova, upozoravao na moguće negativne posledice za gradjane Slovenije i Jugoslavije, ali nas, prvenstveno DEMOS – ove poslanike – ili ako govorim u svoje ime – nije ubedio. Bili smo, ili bila sam obuzeta težnjom ka somos-talnoj državi, zaslepljena njenom svetlom budušnošću.
Kad sam došla kući i razmislila o proteklom radnom danu, zaključila sam, da je kolega Milan Aklsentijević u svakom slučaju imao pravo da iznese svoje stanovište. I još više, kao izabran zas-tupnik JNA je imao i bio je obavezan i dužnost mu je bila, da zas-tupa interes i stanovišta svoje izborne baze. Milan Aksentijević je bio jedina opozicija, ne samo DEMOS-ovim delegatima, nego i svim ostalim delegatima, jedino smo se razilazili u načinu i vrem-enu njenog ostvarenja. Postigli smo i podpisali saglasnost o
zajedničkom nastupu na plebiscitu. Zatim smo sa apsolutnom većinom usvojili Zakon o plebiscitu. Da nije bilo tako, osamostalj-enje nam ne bi uspelo.
Nisam se kandidovala za poslanicu, a i sa većinom delegata prvog saziva sam izgubila kontakt, kao i sa Milanom Aksentijevićem.
Posle toga sam sve češće čitala i slušala kritike na njegov račun, koje su postajale sve neprijateljskije, a nijednog odgovora! Zato sam se obratila nekadašnjem kolegi tražeći objašnjenje o čemu se u stvari radi. I saznala sam za njegovu Golgotu i za oduzeto mu slov-enačko državljanstvo, koje mu ni do danas nisu vratili.
Izbris iz Državljanstva Republike Slovenije
Milan Aksentijević je došao u Sloveniju 1953. kao osamnajstogo-dišnji vojnik JNA. Slovenačko državljanstvo je dobio 1975. godine, a oduzeto mu je bilo na osnovu 26. člana Zakona o državljanstvu ( ZDRS ) Republike Slovenije,
– jer „u stvari živi u inostranstvu, nakon što je pri povlčačenju Jugoslovenske narodne armije napustio republiku Sloveniju“;
– jer se njegovo odsustvo iz RS „ne može smatrati opravdanim zbog službenih razloga“,
– jer je iz Slovenije otišao uprkos poziva predsedništva Republike Slovenije, s kojim su 27.juna 1991 bile opozvane sve aktivne starešine i civilne osobe iz Republike Slovenije, koje su tada bile u službi u JNA.
„Posebno su bile pozvane starešine JNA, da ne učestvuju u agresiji na Republiku Sloveniju i da napuste jedinice JNA“;
– jer je Aksentijević „kao aktivni pripadnik JNA učestvovao u oruž-anim aktivnostima koje je ta vojska ( JNA ) izvodila u Republici Sloveniji u obimu i na način sto je važilo kao grubo kršenje medju-narodnih pravno priznatih normi“;
– jer je kao „učesnik i član komandujućeg kadra te organizacije svo-jim radom nesumnjivo štetio interesima Republike Slovenije,
-jer je dejstvoanje JNA bilo ugruboj suoroptnosti sa načelima za koja se Republika Slovenija sa svojom samostalnošću bila opredelila i za koje se zauzima pri rešavanju medjunarodnih konfliktnih pitanja u Jugoslaviji“.
Ta je odluka danom obvjave u Službenom listu Republike Slo-venioje 11. januara 1992. godine postala pravosnažna.
Na kraju je bila pravna pouka o pravnom sredstvu:
„Ta odluka je u upravnom postupku izvršna i protiv nje se ne može uložiti žalba.“ ( samo upravni spor ).
Pošto su optužbe bile teške o tim činjenicama očekivalo se da će MUP morati da dokaže njihovu istinitost. Umesto toga je MUP zapisao:
„Činjenice u vezi sa izvedenom agresijom na Republiku Sloveniju su opšte poznate i zato MUP o tim činjenicama u skladu sa drugim pasusom člana 160 Zakona o opštem upravnom postupku nije ni pokrenulo posebni istražni postupak“
Lična krivica Milana Aksentijevića u agresiji na Sloveniju proizilazi iz citata člana 26 ZDRS ( zakona o Državljanstvu Republike Slov-enije ).
„Hod po mukama“ za povraćaj državljanstva
Milan Aksentijević nije oduzimanje državljanstva osporio u uprav-nom sporu, ali je preko ovlaštenog zastupnika decembra 1992 ulo-žio predlog tj. zahtev za obnovu postupka. Jer gore navedena odlu-ka nije sadržala u sebi niti jedan dokaz za navedene optužbe. Mislim da se za tu mogućnost odlučio na osnovu naivnog razmiš-ljanja:
„pošto nisam kriv neka MUP na osnovu činjenica ponovi postu-pak“.
Zato je Milan Aksentijević povodom odbijanja zahteva pokrenuo pravni postupak. Taj zahtev MUP je odbio u januaru 1993 godine. Zato je Milan Aksentijević povodom odbijanja zahteva pokrenuo pravni postupak. Vrhovni sud je 1995. godine potvrdio zakonitost upravnog postupka.
Pošto mu je istovremeno oduzeto i pravo na stalni boravak u Slo-veniji tri godine nije mogao da dodje svojoj familiji. Nakon toga je u oktobru 2003 zamolio za prijem u Slovenačko državljanstvo kao osoba koja živi u Sloveniji u braku sa državljankom Slovenije. Pošto je istovremeno zamolio da ga oslobode prilaganje odpusnice iz srpskog državljanstva vlada Republike Slovenije i MUP su izdali juna 2005 negativno rešenje. Milan Aksentijević je onda pokrenuo upravni spor, koji je sud odbio kao neosnovan.
Posle toga je podneo molbu za državljanstvo na osnovu naturaliza-cije…
Tada su počela natezanja po sudovima i u MUP. Prolazile su godi-ne čekanja i sve novih razočaranja. A vreme je prolazilo.
Isuviše je da se nabraja sva bezdušna papirologija, ali ipak treba nekestvari navesti!
Kao prvo i pre svega pismo srkretara MUP-a Aleša Jermana od 26. jula 2012 u kome je umesto da bi Milanu Aksentijeviću nabrojao njegove konkretne prekršaje, zbog kojih mu je oduzeto državljan-stvo, naveotekst iz člana 26 Zakona o državljanstvu Republike Slovenije ( što u prvoj odluci nije ni bilo ) i to:
Za aktivnost s kojom se ugrožava ili šteti medjunarodnim i drugim interesima Republike Slovenije se smatra:
1. „Ukoliko lice koje pripada organizaciji čije su aktivnosti uperene
na rušenje ustavnog poretka Republike Slopvenije.“
2. „Ukoliko osoba kao pripadnik strane obaveštajne službe šteti in-teresima Republike Slovenije ili tim interesima svojom aktivnošću
ugrožava državnom organu ili organizaciji druge države“.
Milan Aksentijević je dakle izgubio slovensko državljanstvo, jer je ( od MUP- Slovenije a ne od suda! ) optužen da je bio pripadnik JNA koja je imala za cilj rušenje ustavnog poretka Republike Slovenije, jer je bio pripadnik strane obaveštajne službe odnosno zbog svoje aktivnosti u skupštini Slovenije u vreme njegovog poslan-ičkog mandata.
Za optužbu iz 2. Tačke nije MUP imao niti jednog dokaza! Dozvoliću sebi pikolovsko primedbu:
Slovenija je ustavni poredak dobila donošenjem ustava 23.12.1991. godine, pola godine nakon agresije JNA na Sloveniju. Jerman to ne uzima u obzir i pita se, „da li je u nacionalnom interesu Republike Slovenije da primi u državljanstvo Republike Slovenije, osobu kojoj je prethodno državljanstvo Republike Slovenije oduzeto na osnovu odluke po članu 26 Zakona o državljanstvu Republike Slovenije ( ZDRS ) kao najtežeg oblika prekida državljanstva, zbog nanošenja štete medjunarodnim i drugim interesima Republike Slovenije u najkritičnijem periodu, kada je Republika Slovenija postavljala ust-avne i demokratske temelje samostalne države.“
Zapisano mu se da je Republika Slovenija tek postavljala ustavne i demokratske temelje samostalne države – zbog toga Milan Aksen-tijević nije mogao rušiti ustavni poredak Republike Slovenije. Odgovor sekretara je jasan: nije u interesu Republike Slovenije da takvu osobu primi u državljanstvo Republike Slovenije, što je bilo odlučeno već u prvoj odluci.
Milan Aksentijević je u pismu sekretaru MUP Slovenije Alešu Jer-manu 24.08.12 je naveo sledeće činjenice protiv „argumenata“ MUP Slovenije:
„U svojim govorima kao poslanik u skupštini Slovenije zastupao
je svoje i mišljenje svoje biračke baze, da bi za sve narode Jugosla-vije bilo bolje , da ostanu zajedno, i da se političke garniture dogov-ore kako ćemo na miran način funkcionisati u demokratiji. Sa
svojim zauzimanjem za opstanak Jugoslavije je kao jedini bio opozicija i upravo zbog njegovog stanovišta je skupština i bila pluralna, legitimna, jer su se u njoj čuli takodje i suprotni argum-enti po pitanju osamostaljenja Slovenije.
– Njegovo oponiranje osamostaljenju nije ni malo blokiralo težnje
većine, a pored toga je u skupštini podržavao brionsku deklaraciju, koja je garantovala mir i miran rasplet jugoslovenskog konflikta.
– Odmah po zasedanju skupštine ( na kojoj je bila potvrdila brion-sku deklaraciju ) je bio je po službenoj dužnosti premešten u Zagr-eb – nije išao dobrovoljno!
– U vreme desetodnevnog rata u Sloveniji je bio je na dužnosti nač-elnika vojne oblasti Ljubljana, zadužen za mobilizaciju ( koja se nije izvodila ). Celo vreme je proveo u kasarni na Roški cesti, a zapovedništvo 14. korpusa je bilo u kasarni u Metelkovoj ulici.
Učestvovao je u pripremanju jedinica za realizaciju brionskog spo-razuma, to znači za mirno i organizovano premeštanje vojske iz Slovenije, što nije bilo lako, jer ceo rukovodstveni kadar nije bio spreman ( nije nameravao ) da se iz seli iz Slovenije; pojedinci su čak pretili i oružanim otporom; premeštanju se bila usprotivila i Hrvatska. Za realizaciju mirnog premeštanja vojske JNA iz Slove-nije su dobili i brojna priznanja od medjunarodnih misija, koje su nadzirale realizaciju brionskog sporazuma.
Kao državljanina Slovenije, generala JNA kidnapovale su ga hrvat-ske paravojne jedinice; u zatvoru je proveo više od 70 dana. Deset dana je štrajkovao gladju. Uhapšen je bio na dan kada je počeo rat u Hrvatskoj ( 13. seotembra 1991 ), a oslobodjen je kada je pao Vukovar.
Posle premeštaja jedinica JNA u BiH i dolaska snaga UNPROFOR-a bio je imenovan za našelnika grupe za saradnju sa UNPROFOR-om.
Saradjivao je sa načelnikom štaba snaga Unprofora , generalom Mek Kenzijem, koji je tu saradnju ocenio izuzetno pozitivnom.
• Državno javno tužilaštvo pod rukovodstvom generalnog javnog tužioca Antona Drobniča je protiv Milana Aksentijevića bilo pok-renulo istražni postupak kome je sledila optužba po članu 340. krivičnog zakonika jer je posle 25.6. kao slovenski državljanin ostao član operativnog štaba korpusa u Ljubljani. Tužilaštvo je tek posle šest godina obustavilo taj istražni postupak zbog nedosta-tka dokaza.
• Zbog činjeničnog stanja Milan Aksentijević je napomenuo, da ni jedan Slovenac nije bio takooštro kažnjen kao on, iz čega je zaljučio da se kod obrade njegovih molbi i zahteva radi o nacionalističkim razlozima. Jer je za vreme sukoba u JNA bilo mnogo zaposlenih Slovenaca od kojih su mnogi sa višim činovima od njegovog učest-vovali u napadima. Kažnjeni nisu bili ni krivci za razaranja u Celju i Gornjoj Radgoni, koji su zbog toga bili i sudski gonjeni.
Ti razlozi koje je Milan Aksentijević saopštio, lično sekretaru Jer-manu, bi morali pokrenuti birokrate da razmisle kakva nepravda ( krivica ) se dogodila Milanu Aksentijeviću!!! Ali ni u MUP, niti pis-cu odluke sekretaru Jermanu to nije došlo do asvesti.
Naime deset meseci kasnije u odluci od 8.5.2013. koju je sam pod-pisao, stoji zapisano da „ocenjuje da Milanu Aksentijević nije prilo-žio dokaze da da uprkos oduzimanja državljanstva Republike Slovenije postoji interes Republike Slovenije za njegov ( ponovni ) prijem u državljanstvo“.
MUP veruje, da je molilac, svojim radom u JNA, dosta dobrog uči-nio za dobro Slovenije, i dodaje:
„ali s druge strane ne treba prevideti činjenicu, da j u vreme osa-mostaljenja Republika Slovenija, kada je Slovenija trebala podršku svih državljana i državljanki, pre sevega članova tadašnjeg zakono-davnog ortgana, utvrdjene su okolnosti, koje su dovele do oduzi-manja državljanstva“ ( naglasila je Spomenka Hribar ).
Dakle, tako! Ta optužba je objašnjenje „specifikacija“ optužbi iz prve odluke o oduzimanju državljanstva Milanu Aksentijeviću! Pošto ovakva odluka MUP-a nije bila odluka suda! – je to krimina-lizacija njegovih stavova u tadašnjoj republičkoj skupštini.
Argumenat kojeg koristi MUP u odbojnici za odbijanje zahteva molbe predstavlja sankcionisanje ( kažnjavanje ) izražavanja miš-ljenja i ubedjenja Milana Aksentijevića, što ne samo da je bilo njegovo pravo, pre svega i njegova dužnost prema svojim biračima! Tako je sada načelnik sektora za državljanstvo, sekretar MUP Aleš Jerman, samoumevno ( nereflektirano ) zapisao i uveo u naše pravosudje i kaznenu praksu nekadašnjeg zloglsnog 133. člana jugoslovenskog krivičnog zakonika. Time sekretar nije kršio neki član nekog zakona, nego 14. član ustava RS o jednakim pravima svih i svakog pred zakonom, poslovnik skupštine i sve dekleracije i izjave o ljudskim pravima! Naime optužba o „okolnostima“ je posle toga dugo ponavljana i citirana u sledećim odlukama MUP u zapisu sekretara skrivala pravi razlog – istinu, zašto je Milan Aksenti-jević bio kažnjen oduzimanjem državljanstva – njegova kri-vica je verbalni delikt!
Kriminaliziranje stavova Milana Aksentijevića u skupštini nije više samo njegov problem. Ne znam doduše, kakav je Milan Aksentije-vić kao čovek, jer ga lično ne poznajem, ali postupanje države pre-ma nekom ko do sada živi u Sloveniji živi već 47 godina i nikada do sada nije bio kažnjavan, je i moj problem kao državljanke Sloven-ije.
Posebno me pogadja i tangira kao njegovu nekadašnju koleginicu u
skupštini, lično i zato to što to nije bio slučajan i jednokratan laps-us, već su optužbu kao važeću u svojim odbijanjima preuzimali i potvrdjivali i slovenački sudovi. Ako zamerku o radu u skupštini zapiše MUP je krivica izvršne vlasti. A da takvo kriminaliziranje preuzme i sudijska grana vlasti, koja je dužna da vodi brigu o prav-ima svih državljana, je skandal!
Na žalbe Milana Aksentijevića i njegova upozorenja na nezskonite i neustavne postupke, koji se po njegovom mišljenjuzasnivaju na ne-istinama i polu-istinama, odluka mu odgovara, da „ne mogu da promene činjenice, da mu je po članu 26. zakona o državljanstvo Republike Slovenije bilo oduzeto i da je takodje sudna grana vlasti smatrala takve odluke utemeljenim“.
Naravno, niko ne može da opovrgne činjenicu da mu je državljan-stvo bilo oduzeto po članu 26. ZDRS i da su sudovi potvrdili postu-pak MUP-a. To za Milana Aksentijevića, nije bilo sporno; za njega je sporno kako je MUP došlo do kvalifikacija koje su kažnjive po 1. i 26. tački ZDRS. U odluci se perfidno izvede manevar od stvarnog problema ka stvari koja nije sporna!
Pokaj se za Postupke koje nisi počinio!
Na žalbu Milana Aksentijevića upravnom sudu , po odluci suda zbog napravljenih grešaka u upravnom postupku, MUP je moralo pokrenuti novi postupak. Marta meseca 2015. izdato je rešenje u kome se konačno odbija molba za dodelu državljanstva po natura-lizaciji (po slobodnoj odluci MUP).
Odluka navodi sve razloge koje je MUP stalno navodilo, izmedju ostalog i okolnosti, koje je potvrdjeno u obrazloženju da za dodelu državljanstva po naturalizaciji nije dovoljno da osoba samo izjavi da živi u Republici Sloveniji, bez prekršaja i prestupa, nego mora svojim radom i aktiovnostima u Repoublici Sloveniji nešto više da doprinese, da doprinese razvoju na nivou države, lokalnom i medj-unarodnom nivou i ugledu Republike Slovenije. Ovaj zahtev čove-ku u osamdesetim godinama je glup, a još i to nije dovoljno. MUP nije uzeo u obzir njegovo delovanje u koviru koalicije REKOM, koja je bila sastavljena od više od 1900 organizacija civilnog društva i pojedinaca iz svih država nekadašnje Jugoslavije sa ciljem da se osnuje nezavisno medjudržavno civilno udruženje, koje bi konsta-tovalo broj žrtava ratnih zločina i drugih povreda ljudskih prava u poslednjem ratu ( 1991.- 2001. ) i zalagalo se za izmirenje na Balka-nu. Milan Aksentijević je bio u okvoru REKOM-a izuzetno angažo-van, i za tu aktivnost je dobio zvaničnu priznanicu.
I na kraju vrhunac cinizma MUP: za dodelu državljanstva bi Milan
Aksentijević trebao da „izrazi pokajanje za radnje koje su bile temelj za oduzimanje državljanstva“. Pokajati se za ono što nije uradio!? Kako li taj zahtev podseća na onaj sa Golog otoka i drugih logora za „revidiranje stavova!“. Kako može tako nisko da padne država posle uvodjenja demokratije!?
Opet se Milan Aksentijević žalio. I tu žalbu je Upravni sud u junu 2016.opet odbio.U obrazloženju je sud naveo sv aobrazloženja koje je MUP navodilo kao obrazloženja svojih negativnih odluka, pa i te okolnosti….
Milan Aksentijević je u žalbi naveo da jeDrobničeva krivična prijava i istražni postupak bio obustavljen, zbog nedostatka dokaza, aud je to komentirao na sledećinačin:
„Uložena tužba je neosnovana, jer su postupak oduzimanja državljanstva i kazneni postupak dve različite stvari“.Po mišljenju suda, „nije nužno, da bi pravni organ, koji odlučuje o oduzimanju državljanstva bio vezan na tok i rezultate kaznenog postupka“.
Na koga da se obrne oštećeni ako ne na sud, ako misli da mu se dogodila krivica? Da li je MUP istovremeno tužilac i sudija? Da li je pravilno i pravedno da je molilac osudjen na oduzimanje državljanstva bez sudskog procesa? Očigledno je tak bilo, jer se u presudi tvrdi, da je MUP, odnosno tužena stranka, „pravilno iskoristila slobodnu odluku“ i pravilno odlučilo, da Milan Aksentijević ne dobije državljanstvo na osnovu naturalizacije.
Još od odluke o oduzimanju držabljanstva Milanu Aksentijeviću je MUP preuzelo na sebe ulogu sudija, a sve to su sudovi usvajali u svojim osudama. Ipak nešto novog je bilo u toj presudi. Na pritužbu Milana Aksentijevića je MUP sankcioniralo njegove stavove u ondašnjoj skupštini, sud jeprvo ponovo naveo u presodi one „okolnosti“ kao važeće i kao dovoljan razlog za oduzimanje državljanstva, a zatim je to komentarisalo na sledeći način:
Ipak iz te rečenice ne proizilazi da tužena stranka tužioca ne opterećuje njegovim mišljenjima koja je iznosio pred zakonodavnim telom
kao njegov predstavnik. Iz toga proizilazi, samo to da je tužena stranka navodjenjem članova zakona zakonodavnog tela htela da opredeli vremenski period kada su nastale okolnosti za oduzimanje državljanstva. Tužena stranka ( MUP! ) nije navela da su te okolnosti
tužnikova mišljenja, kaoja je izražavao u zakonodavnom telu“
( Naglasila je Spomenka Hribar ! )
Ali državljanstvo nisu izgubile „okolnosti“, već Milan Aksentijević . I njegova u Sloveniji zaradjena penzija zbog oduzimanja državljanstva nije uskraćena „okolnostima“ nego Milanu Aksentijeviću! Veću licemernost 10 apologije kriminalnog postupanja MUP- a i pravosudja, ne mogu da zamislim!
Pravnici često puta previdjaju da ( zakonodavstvo ) legalno nije zadnja instanca: dublja, bitna je legitimnost ( etika, odnosno činjenice i istina ). Zato bi nakon uvida u drugačije ili nove činjenice, nego što su su one na koje su postavljene pravosnažne odluke i presude, trebalo uzeti u obzir i promenuti one odluke koje su se pokazale netačnim i krivičnima.. Da našim državljanima nije potrebno da idu u Strazburg na Evropski sud za ljudska prava, gde su pravosnažne presude naših sudova bile opovrgnute – odbijene. Na sramotu naših sudiva i države!
Na žalost Milam Aksentijević ni na Evropskom sudu nije dobio pravo ni pravdu, jer u Sloveniji nije iskoristio sve pravne mogućnosti. Iz istog razloga je i naš ustavni sud jednostavno iz formalnog razloga odbio njegovu žalbu, jer pre toga nije izkoristio sve sudske instance. On kao laik nije ni znao za njih, a njegova tri advokata nisu znali ( ? ) da ga savetuju, kome da se prvo obrati. I Milan Aksentijević nije dočekao pravedno sudjenje, i bio je životno i egzistencijalno pogodjen i ugrožen oduzimanjem državljanstva
Republike Slovenije.
