У ритуалима за плодност код Источних, а делом и Јужних Словена, значајно место заузимају празници за које се везују божанства названа Кострома и Јарило, односно лутке од сламе, које се на одређен начин сахрањују, спаљују, растурају на делове или потапају у воду, уз обредно оплакивање или повике и смех, са циљем да поново оживе. У том ритуалу, обављеном у пролеће, чији је циљ био да се обезбеди плодност, Кострома се појављује као млада жена умотана у беле чаршаве, са храстовом гранчицом у рукама, а Јарило као прекрасни младић на белом коњу. У време летње дугодневице прослављан је празник на који су лутке зване купала потапане у воду и паљене велике ватре. На тај дан трагало се за магичним и лековитим биљкама. Распрострањено је предање о цвету папрати који се расцветава уочи тог дана, а чија магична својства омогућују да се открије закопано благо. У свим ритуалима који се на тај празник обављају јасно су истакнути ватра и вода као супротни елементи, а на основу песама и осталих фолклорних текстова везаних за купала, могућно је реконструисати мит о родоскрвном односу брата и сестре, оличеним двобојним цветом дан и ноћ.
За ритуале плодности у јужнословенском фолклору везани су ликови германа и додола. При обреду изазивања кише прављена је глинена лутка мушкарца, названа герман, коју су жене сахрањивале у суву земљу са уверењем да ће на тај начин изазвати плодоносну кишу. У време суше, поворка девојчица, најчешће од пете до десете године, које су називане додоле, ишла је од куће до куће певајући песме којима је призивана киша. Додоле су биле босе, одевене у изношену одећу, са венцем од трава, житарица и винове лозе на глави. Између себе су бирале предводницу, звану додола или додолка. Пролазећи кроз поља, додолке су их прскале водом, док их је испред сеоских кућа домаћица посипала водом по глави и ногама, а затим даривала брашном, вуном или новцем. Иначе и код Јужних и код Источних Словена киша је изазивана на тај начин што је преко мртваца, најчешће утопљеника, кога би за тај обред ископали, изливана вода.
Распрострањен обичај, посебно код западних Словена је спаљивање Моране. Обичај се обично практиковао на прелазу зиме и пролећа. У Чешкој и Моравској, се на овај празник се лутка Моране бацала у реку. Овом приликом би се на симболичан начун приказао крај владавине зиме и смтри и долазак пролећа. Ритуал је имао радосне елементе. Поворка која је носила лутку Моране певала је песме, носећи лутку ка реци. Многи аутори тврде да овај ритуал је представља симболичан савез народа са божанствима живота, попут богиње Весне. Морана је била богиња смрти и зато није била омиљена у народу .