„Кад су тамбуре шором свирале“ – Слободан Вукадиновић

ТРИ МЕТЕРА СОМОТА

– А обашка не волем кад уватиду фурт исту песму да наручиваду, мада платиду не знам колко.

– Шта је тебе зотим? Нек се веселиду. Њима лепо, а нама пун шлајпик.

– Та шта знад кадс изопијаду, јал свиро бећарац, јал чивутско вечерње, исти андрак!

– Е, виш, није. Дође сваким дистера његово, а зото смо ми туна. Тридесете на Видовдан доби поручник Лаза Живковић унапређење, а ми били “Код штуке”. Дође он и ома зове застал, ајде, каже, моју песму. Коју? “Марширала краља Петра гарда”! Одсвирамо, а он стотку. Јел мож још једаред? Ајд још једаред, он опет стотинарку… И тако двајседам пути! Јес да ми и краљ Пера и гарда изашли из воље, ал уватимо две иљаде и седам стотина!

– Ја не волем “Три метера сомота”.

– А што? Лепа песма, весела.

– Свирали сватове у Маргиту, а знаш каки горњани загуљени, фурт ти тражиду баш ону сто не знаш! Акоз знаш, онак прецепи стотинарку, па једну полутину залепи ти на чело, а соном другом маје, душа да ти изиђе нанос док је добиш.

А био туна неки Сава Јосимов, каже: “Ајте свирци акоз оћете новце да зарадите” и покаже толки буђелар, све саме иљадарке. Ми мислили има домастимо бркове. Питамо шта госн Сава извољева, а он каже: “Три метера сомота”, ал погодба да биде: за сваку строфу што знамо иљаду, па колко истерамо, а посе он да пева и за сваку сто не знамо иљаду мање. Извади ома толки бунт и мете настал, нама очи дискочиду!

Почнемо “Три метера сомота, јел те цуро срамота…”, а Сава фурт вице: “Још, још!” Отпевамо једно дваестину, онак он преузме па све неке горњанске:

Мутан Тамиш код млине, сто метери ширине,
баш се туна купо Жива, а нуме да плива!
Аој Живо, па Живо, јели смо ти кољиво,
испливо би да си мого, ал дубоко млого.

Испадне накрај да он дође нама десет иљада. Каже не даш цигани, него цео бунт мете кроз ону росу у бегеш.

Ми захваљивамо богзна како, питамо јел’ још штогод повољи, а он каже – не треба. Кад се сватови разишли, једва извадимо новце из бегеша, а оно иљада само одозгоре и одоздоле, усреду све саме артије!

РЕКЛА-КАЗАЛА

Чим се баба и комшиница Коса затвориду у гостинску собу, а мене тераду на сокак дас сиграм с децама, ома знам колко сати. Још кад чујем ди говориду “ју-ју” и крсту се, то мора дас стрефило што није дас сотим наглас приповеда. Мајем се ја туна, тражим да јем, да би штагод чуо, ал мајка онак запрети с прстом и дићу нег на сокак!

Оће и домаћини да причаду отим на сабор, ал ређе. Зото момци кадс навече окупиду на ћошак, туна мож да чујеш свашта. Ишо и ја неки пут с мојим братом од ујца, Јовом Труцом. Кад момци питаду: “Штас дово тог кад нуме нос добрише?”, а он би казо: “Нек с учи док је време”. Код Мате на ћосак дођеду момци из по села и биде ту свакаки дивана, а каде нема шта новога, онак певаду.

Е, па, једаред дошо на ред и попа Мата. Ко, видле га жене, кад ишле фришко зајутра за лебац код Ђуре пекара, ди угаће бега низ Горњи сокак, а после скрено у Тиквицу. Ома почели да штудираду ди је попа мого диде уштету и накрај изиђе код Дивне Толмацеве, удовице. Јесте-није. Онак једни ружиду попу, а други га браниду: “Ди би госн попа, он то не воле!” А ови питаду: “А шта онак тражио тамо који андрак?”, а они не попуштаду: “Та да је причести и да јој мало свети водицу!” Ал ови што ружу, заједаду даље: “А што је бего, дас није штогод узортиро? Па онак што угаће, ди му мантија?” Они сто браниду, ома контру: “Дабом дас узортиро да не одоцни на јутрење, а мантију скино да мож брзе да бега!” Посе сви у смеј. Тек ће Тома Крудуљ: “Какогод, Миле Распоп једва дочеко и у песму мето:

Аој, оче Матија, а ди ти је мантија?
Ће останеш и брез браде, на крају параде?”

“Добро да није и попадију спомено”, казе Сима Глуваков,, “јел причаду неки да није попа угаће сокаком бего. Ко, оморина, па немож попадија да спава, нег изишла мало на фришак луфт у порту, а туна баш шето учитељ Сима, па кад госн попа дрекно с пенџера:
Сидо! онај ома загребо!”

Е па није ни то! Казо Рада црквењак да јесте бего госн попа, а све крива попадија. Таки масан паприкаш оправила за вечеру, а попа Мата јешан па појо три тањира. Потера га ту ноћ, незнас колко пути трчо у нужник, па од хитње није ни имо каде дас облачи, него онако у ноћну кошуљу!

ПИСМО

Ома то прво да ти одговорим – боље, Стевице, да ми ниси ни писо. Толке године не диванимо, п’ онак ниси моро ни да пишеш. Гледим д’ отим и немислим, нег колко мора, а шта има измед нас, то ћемо судом ко и до саде што смо.

Што питаш шта сам тебе тужио, јел ништа самном ниси имо, ћу ома да ти кажем. Ја се с твојим покојним оцом судим фртаљ века, па саде кад је отшо богу на истину, а ја до правде нисам дошо, моро сам да тужим тебе. Таки је ред. Ти си његов и кад си наследио шта си наследио, онак има да наследиш и парницу.

Дуго сам ја трпео и јео шта се не је. Док били у једну кућу ја кућио, он раскућиво. Кад кажем штагод, а он ома : „Ти, брате, пиши, а ја поштен дужник“ и ди сам стиго, да посе ‘уља дигне руку на мене! Туна кривим и оца и матер јел фурт њему држали страну. А каки је ко и ко је шта стеко знаду људи.

Ако ти он није казо, онак ја да ти кажем, ову кућу купијо двајстреће покојни деда Ђока од Андре Стаматовог и ома на нас двојицу прево грунтовно. Кад било шта је било и дошло да с’ делимо, ја сам казо греј је да продамо нег’ д’ исплатим ја њега ил он мене, а он казо нема новаца, нег’ да ми да његову полутину, а да доби’ баба-Крунину кућу целу у Тиквицу. И то сам присто, манда бабина кућа већа. Посе ома ту кућу продо и купио туна ди сте саде. Како је баба-Круну издржаво, то само она зна сирота. Колко је новца на ракијање списко, добро да те и толко запало.

Што питаш ди је икона светог Јована, коју је он теби завешто, мого је тако да ти завешта и папу римског. Икона је код мене и туна ће д’ остане. Да је његови руку допала, продо би ко икону светог Николе што ј’ продо с бабином кућом. А да ја питам ди су моји шеснајс кошница и врцаљка што били код баба-Круне у башту? Ди је чекићар што сам купио у Сакуле од Добре Милаковог д’ имам за прекрупу? Ди је есцајг за дванајс персона што донела у мираз моја Ђуђа? Да л’ имаш тапију н’ они педешес ари нуз Поњавицу што ореш? (Зна се чије је то!)

Питаш ко да плати оти сто седамнајс рочишта што ј’ било, јел ће то на дебело д’ изиђе, то си требо покојног тату да питаш. Ће да плати ко изгуби парницу, како пресудиду. А правда ће накрај да победи, манда се судили још фртаљ века.